Trinaesti sonet

Trinaesti sonet ljepotom da mi sjâ,

i da najljepši bude od soneta svih.

Tim brojem ne bjeh nikad nesretan ja,

tajnu mu ne tražih nit’ se od njega skrih.

I kad mi život nevoljama prede,

duh, zloban ne dokučuje mi znak.

Nutrinom nešto dušu mi jede –

ali, baš za prkos bivam i dalje jak.

I grobljem neki kao da me vide,

i ko bliski neki od mene se klone.

Da me voljeli ne bi, radije se stide.

Na tornju već zvona ko da mi zvone.

Premda računica moja sa svima je čista.

tek prkosno želim da duša mi blista! 

        *       *        *